Zeleni program u OTP Bank Mađarska
Gde se nalazi pitanje ESG na regionalnom nivou u odnosu na ekonomske prioritete koji se neprekidno menjaju?
ESG/održivost je i dalje u svojoj ranoj fazi u regionu Centralne i Istočne Evrope. Međutim, njegov značaj i relevantnost rastu kako zbog sve veće zakonske usklađivanja sa EU, tako i zbog jačanja svesti i zahteva među investitorima.
Zakonska usklađenost nije relevantna samo za zemlje članice EU, već i za zemlje koje trguju sa EU. Neki od glavnih trgovinskih partnera zemalja u regionu već su ugradili ESG standarde u svoje nabavke i druge procese, pa je neizbežno da Balkan nadoknadi zaostatak kako bi obezbedio globalnu konkurentnost za svoje proizvode i usluge.
Osim toga, očekivanja investitora se ne zaustavljaju na državnim granicama. Investitori posvećeni ESG-u podižu očekivanja vezana za održivost u zemljama Centralne Evrope, bez obzira na lokalni kontekst. Oni ne očekuju trenutnu i besprekornu usklađenost, ali žele da vide da se države i njihovi ekonomski entiteti kreću u pravcu održivosti. Takođe očekuju visok nivo transparentnosti po ovom pitanju.
Osim toga, održivost je relevantna i za poslovanje. Mnoga pitanja održivosti su složena, ali postoje jasne teme i akcije koje treba preduzeti, a vidimo da region ostvaruje značajan napredak u ovim oblastima, kao što su proizvodnja obnovljive energije, elektrifikacija saobraćaja i energetska efikasnost u sektoru nekretnina. OTP je prisutan u ukupno 12 zemalja i u 4 zemlje u regionu Balkana i vidimo da u svakoj zemlji postoji jasan trend ka održivosti ovih industrija.
Istovremeno, moramo biti svesni da je održivost samo jedan od konkurentnih prioriteta i da mu se ne daje automatska prednost u odnosu na sve ostale. Međutim, tržišne pojave sve više pokazuju da faktori održivosti imaju veći uticaj na pitanja od makro značaja. Razmišljajući o proteklim godinama, treba razmotriti cenu i sigurnost snabdevanja energijom, ili dostupnost osnovnih javnih usluga kao što je voda. Održivost se postepeno ugrađuje u ekonomske odluke, kako na makro tako i na mikro nivou. Ali put je još dug.
- Zašto bi kompanije brinule o ESG? Kakva je verovatnoća da ESG učinak ili odsustvo učinka utiču na finansije?
Na ovo pitanje mogu na najbolji način da odgovorim sa aspekta banke, a mislim da se ovim pitanjem stvari stavljaju u pravu perspektivu.
Regulatori imaju jasna očekivanja od banaka da one budu pokretači tranzicije ka niskougljeničkoj ekonomiji. Iz tog razloga postavljaju visoka očekivanja kako za upravljanje rizicima, tako i za poslovne strategije. Kako bi se ispunila ova očekivanja, banke postepeno i sve više uključuju održivost u svoje upravljanje rizicima i finansijske procese i odluke. Praktične stvari o kojima treba razmišljati su da će ekološki učinak klijenta i/ili njegov kreditni cilj biti faktor u donošenju finansijskih odluka. Da li je aktivnost klijenta povezana sa industrijom koja zagađuje? Da li cilj koji se finansira kreditom na negativan utiče na šire ekološko ili socijalno okruženje? Na ova pitanja će se sve više obraćati pažnja.
Jednostavno rečeno: kompanijama koje zanemaruju ova pitanja biće sve teži pristup pozajmicama, ili će im finansiranje postati skuplje.
Osim toga, moram da naglasim i faktor rizika ESG-a. Fizički klimatski rizici: požari, toplotni talasi, poplave, relevantni su za sve u regionu i, ako se dogode, direktno utiču na profitabilnost kompanija.
Osim toga, EU i lokalnim fondovima će se sve više podržavati ciljeve održivosti i oni će će dostupni onima koji mogu da učestvuju u ovim naporima, tako da je razumevanje i praćenje ovog trenda od vitalnog značaja za kompanije.
- Koja su 3 najveća prioriteta kojima kompanije treba da se bave u odnosu na ESG?
Najpre, želim da naglasim dostupnost podataka i transparentnost. Potrebno je prikupiti i učiniti dostupnim podatke o uticaju na životnu sredinu i društvo onih faktora koji su važni i značajni za poslovanje kompanije jer to podjednako diktiraju zakonski zahtevi i potrebe investitora i finansijera. ESG i sve u vezi s tim postepeno će se uvoditi, počevši najpre od velikih kompanija, a zatim, nakon nekoliko godina, i na nivou malih i srednjih preduzeća.
Osim toga, kompanije moraju da razumeju ESG očekivanja i da s tim u vezi procene šta treba da se promeni u njihovom poslovanju kako bi ono postalo održivo. Iako su neka opšta pitanja, kao što su energetski efikasno poslovanje i veće korišćenje obnovljive energije, važna za sve učesnike, ESG materijalnost se značajno menja u zavisnosti od delatnosti i veličine kompanije. Za proizvodnu kompaniju koja primera radi koristi sirovine, održivost korišćenih materijala, stepen u kome je proizvodnja ekološki prihvatljiva i čitav niz drugih pitanja upravljanja proizvodnjom će postati sve važnija. Za kompanije koja se bave pružanjem usluga i zapošljava veliki broj ljudi, ništa od ovoga neće biti relevantno. One će se baviti, između ostalog, odgovarajućim aspektima zapošljavanja i praksama upravljanja. Suština je da svaka kompanije treba da proceni svoj uticaj na okruženje i da ostvaruje prepoznate ciljeve održivosti.
Da li se naše poslovanje kreće u pravcu poslovnog modela naklonjenom uštedi energije? Kakvi su planovi naše kompanije u očuvanju svog poslovanje u slučaju uvođenja racionalizacije potrošnje energije? Da li je naša proizvodnja pripremljena za slučajeve ekstremnim vremenskih nepogoda? Da li u praksi primenjujemo princip jednakog tretmana zaposlenih? Ovo su pitanja koje rukovodstvo kompanija treba sebi sve više i sve češće da postavlja.
- Kako se ostvarivanje neto nulte potrošnje manifestuje na nivou finansijske institucije?
Neto nulta potrošnja je u fazi razvoja u finansijskim institucijama. Neke banke su već najavile svoje neto nulte klimatske ciljeve. Druge, kao što je OTP, su na putu i da ih objave. Međutim, pravi izazov je ne samo priprema neto nultog plana / plana dekarbonizacije, već i da se obezbedi način da banke ostvare svoje ciljeve. Ovo je primarni odraz neto nultih napora u bankama: da se preobraze strategije pokretanja i okviri rizika tako da budu u stanju da neto nulte napore klijenta integrišu u procenu vrednosti klijenata. Preciznije, uspostavljanje risk modela treba proširiti i na profil GHG emisija klijenta. Postepeno će banke doći do tačke u kojoj će obim emisije u poređenju sa industrijskim referentnim vrednostima uticati na cene; ako je veći, i kamata bi mogla biti veća; ako je niži (npr. klijent je „zeleniji“, sa nižim intenzitetom ugljenika), moglo bi doći do sniženja kamatu. Emisije klijenta treba proceniti unapred kako se ne bi ugrozilo ispunjenje klimatskih ciljeva banke.
- Mnogo se priča o pravednoj tranziciji. Da li će biti dobitnika i gubitnika ugljenične tranzicije?
Rešavanje pitanja poreza na ugljenik i pravednosti budućeg sistema biće očigledan i neizbežan deo alata za pravednu tranziciju. U sklopu „Fit for 55“ zakonodavnog paketa, EU je nedavno usvojila Mehanizam prilagođavanje granice ugljenika. Njime se uvode značajne promene u međunarodnoj trgovini i ukazuje na način kojim propisi već utiču na region.
Regulatori izričito žele da izbegnu da se tranzicija pretvori u igru nulte sume. EU Taksonomija, osnovni dokument tranzicije održivosti, obuhvata „pristup prilagođavanja i pomeranja“ kojim se predstavlja ova ideja, a predstojeća socijalna taksonomija bi takođe mogla da igra ulogu u njenom ostvarivanju. Međutim, socijalna taksonomija je još uvek razvija, a EU agenda sadrži i druge teme sa socijalnim fokusom, kao što je ekomanipulacija, tako da je malo verovatno da će u narednim godinama biti značajnog zakonodavnog pomaka ka pravednoj tranziciji.
Perspektiva OTP Grupe po ovom pitanju je jasna: OTP želi da bude lider u regionu u finansiranju pravedne, postepene tranzicije ka niskougljeničnoj ekonomiji. Naš pristup nije restriktivan i zabranjujući, i nije usredsređen na ono što ne treba raditi u neodrživom svetu, već na ono što treba učiniti da bi se izgradio održiviji svet. U praksi, to znači da, osim daljeg povećanja obima zelenih kredita, nećemo klijente ostavljati u „smeđim“ ili zagađujućim industrijama, već želimo da ih podržimo u njihovoj tranziciji.
- Po vama, koja su regionalna ograničenja koja sprečavaju razvoj ESG?
Privrede nekih zemalja u regionu su veoma ugljenično intenzivne. U slučaju Srbije, 66% energetskog miksa otpada na ugalj. Crna Gora se takođe veoma oslanja na ugalj i uvozna fosilna goriva. Intenzitet ugljenika u snabdevanju energijom ima jak uticaj na održivost nacionalnih ekonomija i tempo tranzicije, što ga čini temom kojoj region treba da posveti posebnu pažnju.
Verujem da bi strah od pada konkurentnosti i ekonomskog učinka mogao biti još jedna velika prepreka za prihvatanje razmišljanja o održivosti. Jedna od učestalih kritika ESG je da se ne može primenjivati nauštrb konkurentnosti. Iako se u potpunosti slažem s tim, po mom mišljenju, ESG ne narušava konkurentnost, veći joj pogoduje. ESG varira od industrije do industrije dok ne dođemo do tačke kada će se povećanje ekološke održivosti odražavati i na povećanje ekonomskog učinka. Već sada smo svedoci dobrih prihoda od održivih investicija u nekretnine i energiju, koje polako sustiže i elektrifikacija saobraćaja. Sa napretkom tehnologije i industrijskih propisa, lista održivih ciljeva ulaganja u održivost će se postepeno povećavati.
Najzad, iskustvo nam govori da su svest i očekivanja potrošača u regionu i dalje relativno niski u pogledu ekoloških i socijalnih pitanja. Ovo ne ide u prilog tranziciji, tako da posebnu pažnju treba da posvetimo edukaciji.