Evolucija poverenja uz razvoj novih tehnologija
Verujemo da će nas alarm probuditi, ili da će, u saobraćaju, drugi učesnici takođe poštovati propise. Verujemo deklaracijama istaknutim na proizvodima, kao što verujemo svim uslovima i pravilima definisanim u različitim ugovorima koje potpisujemo. Verujemo, ali zašto?
Iako banke od davnina predstavljaju stub poverenja među korisnicima finansijskih usluga, danas se istovremeno pojavljuju novi učesnici na tržištu koji žele da uspostave konkurenciju u pružanju tih usluga. Posebno sa razvojem novih tehnologija, naše navike se menjaju.
Posao kojim se banke bave postavlja zahtevnu infrastrukturu i najviše standarde bezbednosti i zaštite podataka. Iz tog razloga, da bismo obavili pojedine transakcije potrebno je da znamo ko je osoba preko puta nas.
Banke ovu proceduru nazivaju KYC (Know Your Customer/Client) ili na srpskom „upoznaj svog klijenta“. Procedura za rad sa stanovništvom je koliko-toliko jednostavna, dok za preduzeća može i da bude značajno kompleksnija.
Posebna odeljenja u banci zadužena su da transferi novca budu provereni i pouzdani. Međunarodna plaćanja nose veće izazove u ispunjavanju svih procedura, a precizne provere su ključ poverenja između dveju banaka da prihvate (i realizuju) transfer.
Za “egzotične” valute, neretko je potrebno naći lanac finansijskih institucija sa tako izgrađenim sistemom poverenja da bi novac u pravoj valuti na kraju i završio tamo gde je namenjen. Jasno je da ovaj proces traje i, zbog velikog broja posrednika, mnogo košta.
Podaci o svakom klijentu su bitni i kod transfera između samog klijenta i banke, na primer kada se odobrava kredit, jer je veoma važno da plasirana sredstva ne postanu NPL-ovi.
Iz tog razloga su procene da li će banka plasirati neki kredit detaljne i temeljne, ali je najbitnije da se predvide i preuprede svi potencijalni rizici.
-Postavlja se pitanje na koji način da obezbedimo više poverenja da bismo olakšali ove procese? Da li postoji neka nova tehnologija koja pokriva ovaj aspekt?
Reč za koju ste verovatno čuli je blockchain. I kontekst u kom se ona najčešće pominje je poverenje, a ono što je najinteresantnije jeste – na koji način.
Može se reći da je blockchain digitalizovano poverenje, što znači da ne morate nikome da verujete, jer se poverenje samo podrazumeva a vi ga koristite, bez obzira da li verujete osobi sa druge strane transakcije. Dve osobine blockchaina to omogućavaju – Pametni ugovori i Distribuirana glavna knjiga.
Pametni ugovori su programi koji se sami izvršavaju i čine ceo sistem izvodljivim. Zamislimo ugovor u kome nije potrebno proveravati ko je druga strana sa kojom ugovor potpisujete, jednostavno znate da čim se uslovi ispune, ugovor će biti aktiviran. Nisu potrebne bankarske garancije i svi mogući papiri samo da biste bili sigurni da će druga strana platiti. Kada bi pametni ugovor postojao u ovoj situaciji, čim roba bude prihvaćena, vama će se u roku od nekoliko sekundi novac naći na računu.
Da bismo objasnili distribuiranu glavnu knjigu moramo prvo da znamo kako se sada glavna knjiga vodi. Proces se zove dvojno knjigovodstvo gde se svaka transakcija upisuje dva puta i još od 14. veka i italijanskih trgovaca predstavlja moralnu obavezu. Italijanski matematičar i „otac računovodstva“ Luka Paćoli još 1494. objašnjava ovo knjiženje kao praksu u kojoj za sve što uzmete morate i nešto da ostavite, tako da imamo situaciju da jedna strana duguje a druga potražuje i da za svaku imovinu imamo nekakvu vrstu obaveze.
Distribuirana glavna knjiga je svojevrsno trojno knjigovodstvo. Naš saveremenik, finansijski kriptografer Ian Grig, prvi je objasnio ovaj pojam rekavši da je, pored dve strane do sada poznate, u transakciju potrebno uneti i u trećem delu, u nepromenjivu i deljenu glavnu knjigu u koju niko ne sumnja. Tada svi korisnici imaju pristup istim podacima, a banke dolaze u situaciju da vide sve prethodne transakcije i znaju tačno stanje svih svojih klijenata, bez potrebe da prihvataju rizik verujući nekom izveštaju.
-Ukoliko smo ovim odgovorili potvrdno da nove tehnologije mogu da osiguraju poverenje, drugo pitanje je – ko bi njima upravljao?
Iz prostog razloga jer, kao i svakom drugom bazom, blockchainom treba da se upravlja i da se nadzire ponašanje. I tu bismo se vratili bankama – koje od davnina predstavljaju stub poverenja među korisnicima finansijskih usluga.
Banke mogu da vode računa o tome ko su članovi blockchaina i koje su njihove namere, KYC procedure će se i dalje raditi, u nekom novom obliku ali sa istim ciljem, a podaci u okviru samog sistema će biti enkriptovani i čitljivi samo licima sa dozvolom. Mnogo kontrola za nešto tako jednostavno i novo.
Sa druge strane, bankama će omogućiti plasiranje sredstava onima za koje do sada nije bilo dovoljno poverenja, kod onih kod kojih je sada potrebno veliko – biće manje, a kod onih gde je malo poverenja potrebno, transakcije će se odvijati u trenutku. Nijedna od ovih stavki ne ometa poslovanje banaka već je, naprotiv, reč o prilici koju mogu da prigrle.
Činjenica je da bi banke, kada bi danas nastale, bile potpuno digitalne. Ovo je šansa za novu dimenziju poverenja i unapređivanje onog koji su kroz procese rada i trajanje ustanovile.
