Biznis

Da li moj šef odgovara ovom opisu

25.04.2018

Zoran Stanojević Urednik, Radio televizija Srbije

Objašnjavajući kako misli da vodi kompaniju kroz digitalizaciju u koju se, možda, ne razume dovoljno, Siniša Žarin vlasnik kompanije Manual iz Novog Sada rekao je da on zbog toga zapošljava samo bolje od sebe. „Šta će mi neko ko zna manje od mene,“ upitao je i zaradio veliki aplauz prisutnih menadžera. Toliko je to zvučalo na mestu da sam kao moderator razgovora pomislio da nije prilika da ga pitam zašto bi neko ko je bolji od njega uopšte pristao da radi za njega? Naročito u vreme nicanja startapova i opšte promocije preduzetništva, pogotovo u IT sferi.

Mogu li kompanije kroz izazove digitalizacije da vode oni kojima ta oblast nije bliska? Može li neko danas da ode da gaji krompir da bi pobegao od digitalizacije? Na ovo drugo pitanje dobili smo odgovor od Vesne Bengin Crnojević, pomoćnice direktora BioSense instituta. Može, ali će mu opet biti teže. Jer poljoprivrednici koji su digitalizovani, koji prepuštaju softveru da im optimizuje proizvodnju, dronovima da im snimaju njive, a senzorima da mere potrebe useva, imaju dokazano bolje prinose i prihode. Iz istih razloga Siniša Žarin kaže da je dao 60,000 evra za softver koji računa kako da najbolje iskoristi kožu od koje Manual pravi svoje proizvode. Kupio je program u Rumuniji, odluka nije bila laka, kaže da je za taj silni novac dobio samo mali CD, parčence plastike. Ali sada tvrdi da mu se svaki cent isplatio.

Ulaganje u digitalizaciju je odlično, ako razumete šta je to digitalizacija. U suprotnom ulagaćete u mašine i softver, ali ne i u digitalizaciju. A nema skupljeg kompjutera od onog koji se ne koristi kako treba. Još je i gore sa softverom koji ne može da se preproda koliki god popust da ponudite.

Zato je pre nego što krenete u razgovor o digitalizaciji dobro da definišete šta pod tim podrazumevate, makar na nivou pismenosti odnosno digitalne kompetencije kako se to danas zove. Na pomenutom Biznis klubu Banke smislio sam da učesnike na brzinu anketiram sa dva pitanja: ko je po njima digitalizovana osoba i šta smatraju digitalizovanim preduzećem.

U oba slučaja ponuđena su im tri odgovora, a rezultati su bili interesantni. Gotovo 60 odsto pristunih, uspešnih menadžera, smatra da je čovek digitalizovan ako ume da pošalje e-mail sa prilogom, plaća parking telefonom i koristi e-banking. Njih 40 odsto veruje da je osoba digitalna ako može sedam dana samostalno da preživi bez gotovine. Samo jedan učesnik digitalnu osobu vidi kao nekoga ko ume da programira.

Kada su firme u pitanju tu su se gotovo raspolutili, 48 odsto misli da je kompanija digitalna ako može da posluje bez papira, dok 44 odsto veruje da treba da ima usvojenu digitalnu strategiju. Samo 8 odsto anketiranih smatra da je digitalizovana kompanija koja radi bezgotovinski.

Iz ovoga bi se dalo zaključiti da smo gotovinu u poslovanju manje-više prevazišli, ali nas papiri i administracija i dalje ozbiljno nerviraju i guše. Najviše ohrabruje prepoznavanje digitalne strategije kao važnog dokumenta za firmu. Iako sumnjam da je polovina firmi u Srbiji ima kao usvojeni dokument, verovatnije je da su još u fazi ideje o potrebi da takav „papir“ postoji.

Na ličnom planu većina smatra da smo digitalni ako smo u stanju digitalno da se sporazumevamo i to ohrabruje ako govorimo o proseku. Ono što pomalo zabrinjava je olako odbacivanje znanja programiranja kao uslova za ličnu digitalnost. Jer to je bio mali test. Ni ja kao ni ostali učesnici panela (a pored Siniše i Vesne tu su bili i predsednik UO Banke prof dr Goran Pitić i Dušan Vukanović iz ICT Hub-a) ne verujem da ćemo uskoro svi morati da pišemo kodove. Ali moramo biti otvoreni i za takav ishod. Jer pre desetak godina niko nije pomišljao da će sam na svom telefonu moći da bira ili menja uslove kredita koji već koristi, a to je sada realnost, takoreći deo osnovne ponude. Digitalizacija menja svoj pravac i prioritete, zato je neophodno da donosilac odluka u kompaniji bude spreman za to meandriranje. Umesto da bude brana promenama koja će ga svakako zaobići.

Tu se vraćamo na moju početnu dilemu, zašto bi neko bolji od mene želeo da radi za mene umesto da sam pokrene biznis koji će da me potopi? Isključujem dobru platu kao ozbiljan i dugoročan motiv jer se pokazalo da to ne radi u korist posla.

Poznavanje nekog elementa posla, recimo superiornost u razumevanju informacionih tehnologija, ne znači da takva osoba ume to u poslu da primeni. Dobar menadžer je onaj za koga bolji od njega veruju da će od njihovog odličnog znanja napraviti dobar posao. Takođe, on mora biti natprosečan korisnik usluga sopstvene kompanije, nikako kočničar preplašen brzine i krivine. Ako je bankar, on mora da koristi sve napredne servise banke i pre nego što oni budu ponuđeni klijentima. Mora biti radoznao i kritičan, koji ume da kaže zašto mu se nešto dopada, a nešto ne. Ne mora da programira, ali mora da zna da objasni zašto neka aplikacija ne radi prema očekivanjima, ostavljajući programerima da to isprave prema njegovim (ili njenim) preciznim uputstvima. I da pohvali kada je dobra.

Mora da bude prvi klijent sopstvene kompanije, prvi korisnik svih njenih usluga. Ne zato što mu je to obaveza već zato što je time oduševljen. A kada imate takvog klijenta zadovoljstvo vam je da radite za njega.