Verujem da neke \u017eivotne situacije predstavljaju najbolje lekcije. Nekada nismo ni svesni da smo dobili pouku iz neke oblasti, ve\u0107 to shvatimo mnogo kasnije.<\/p>\n
Verujem i da su takve lekcije najvrednije jer nisu nau\u010dene podvla\u010denjem definicija i izvla\u010denjem teza ve\u0107 na mnogo efikasniji na\u010din.<\/p>\n
Sa svojim timom \u010desto govorim o efikasnosti u radu. To je uvek aktelna tema jer san svakog menad\u017eera ekspoziture je da ima \u0161to vi\u0161e ljudi u ekspozituri na raspolaganju kako bi posao bio obavljen na vreme i kako se ne bi nagomilavao.<\/p>\n
Sa druge strane san svakog top menad\u017eera je da sa \u0161to manje ljudi obavi posao koji \u0107e doneti profit, jer manje ljudi zna\u010di manje tro\u0161kova za celu kompaniju.<\/p>\n
Iako naizgled suprotstavljena, ova dva stava i nisu tako daleko jedan od drugog. Evo na koji na\u010din sam to nau\u010dio…<\/p>\n
Pre vi\u0161e od dve decenije, bio sam deo in\u017eenjerijskog odeljenja koje je imao zadatak da savlada izgradnju privremenog mosta preko male reke. Most je trebalo sklopiti od delova koji su se nalazili u kamionu pedesetak metara od obale. Trebalo je dakle preneti te delove od kamiona do obale i na licu mesta uklopiti delove jedan u drugi prema uputstvu kako bi obuka bila kompletna. Delovi su te\u017eili oko \u0161esto kilograma po elementu, a bilo je predvi\u0111eno da \u0161estoro ljudi nosi ovaj teret. Nas \u0161estoro, u ranim dvadesetim godinama smatrali smo da \u0107emo ovaj zadatak zavr\u0161iti brzo i da \u0107emo po obavljenom poslu, taj lep sun\u010dan, letnji dan iskoristiti za ugodan boravak pored reke.<\/p>\n
Pored nas nalazilo se odeljenje rezervista, zrelih ljudi preko pedeset godina, svi sa viskom kilograma na sebi. Nihov zadatak je bio kao i na\u0161. Nasmejalo me je to \u0161to sam video da su ubacili gajbu piva u reku da se hladi. Ha! Sa\u010deka\u0107e oni za tu gajbu do ve\u010deri. Dobro se se\u0107am svog razmi\u0161ljanja u tom trenutku: me\u0161avina sa\u017ealjenja prema \u201dmatorcima\u201d koji \u0107e se dugo mu\u010diti da obave posao i sa\u017ealjenja prema nama mla\u0111ima, koji \u0107emo gotovo je sigurno, na kraju morati da im poma\u017eemo umesto da odmaramo u hladu pored reke. Veli\u010dina moje zablude videla se veoma brzo.<\/p>\n
Krenuli smo da prenosimo delove i odmah videli da to ne\u0107e i\u0107i kako smo zamislili. Delovi su jednostavno bili prete\u0161ki! Nije bilo moguce napraviti dobru ravnote\u017eu i rasporediti teret na nizbrdici od vrha nasipa do obale. Huktali smo, znojili se na suncu, padali, a blizina vode brzo je u\u010dinila da se teren rada pretvori u blatnjivu kaljugu. Vukli smo te\u0161ke delove ka obali, o\u010dajni i poni\u017eeni. Pominjali smo neposobnos svojih oficira koji su predvideli da ovako mali broj ljudi nosi ovako te\u017eak teret.<\/p>\n
U jednom trnutku, u sred haosa u kom smo se na\u0161li, palo mi je na pamet da pogledam kako \u201cmatorci\u201d napreduju, valjda utehe radi. Bio sam \u0161okiran! Rezervisti su, gotovo tr\u010de\u0107i, nosili te\u0161ke delove niz nasip kao da su napravljeni od papira. Sklapali su most brzinom kojom deca sklapaju lego kockice. Sa nevericom sam gledao kako vade gajbu iz reke, otvaraju fla\u0161e, glasno se smeju\u0107i, pri\u010daju\u0107i viceve, komentari\u0161u\u0107i aktuelne doga\u0111aje. Neki od viceva bili su, u to sam siguran, posve\u0107eni nama. Jer to je ono \u0161to smo predstavljali tog dana — jedan veliki vic!<\/p>\n
Dugo iza toga mi nije bilo jasno \u0161ta se zapravo dogodilo. Odgovor sam dobio godinama kasnije. Dalo ga je iskustvo u korporaciji.<\/p>\n
Jedan element mosta te\u017ei \u0161est stotina kliograma. Predvi\u0111eno je da ga nosi \u0161estoro ljudi, po tri sa obe strane. Ako samo jedan od \u0161estorice odlu\u010di da, blago re\u010deno, pru\u017ei manje od onoga \u0161to se o\u010dekuje, te\u017eina se raspore\u0111uje na ostale. U tom trenutku po\u010dinje borba s vremenom — prvi popu\u0161ta onaj koji je najslabiji, pa u sred no\u0161enja odlu\u010di da i on \u201cpusti\u201d. Te\u017eina se raspore\u0111uje na preostalu \u010detvoricu gde je sada optere\u0107enje neizdr\u017eivo. Kre\u0107e panika, ljudi shvatajau da ne mogu da izdr\u017ee pritisak i rezultat je ono \u0161to nam je ve\u0107 opisano. Slomljeni, o\u010dajni, bez ideje. Pitanje je za\u0161to je do\u0161lo do ovakvog razvoja stvari?<\/p>\n
Kada govorimo o motivaciji, nije dovoljno podi\u0107i pesnicu i\u00a0re\u0107i: \u201cMi to mo\u017eemo!\u201d Motivisanje uz pomo\u0107 pesnice nikada nije dobra praksa. Naz\u017ealost, video sam mo\u017eda i previ\u0161e menad\u017eera kojima je ovo glavni adut u upravljanju timovima. Mo\u017eda u nekim slu\u010dajevima ovaj pristup i funkcioni\u0161e, ali samo nagla\u0161avam da ja nijednom nisam video da je to nekom uspelo. Nisam to primetio ni onog dana na reci. Istina je, mi smo glasno rekli da mi to mo\u017eemo, mo\u017eda smo i podigli pesnice u vazduh, ali to nije dalo rezultat. Za\u0161to?<\/p>\n
Godinama kasnije kada sam sa prijateljima razgovarao o ovom doga\u0111aju, setio sam se na\u0161eg toka razgovora pre po\u010detka radova. Ukratko, svodi se na to da je nama te\u0161ko pao fizi\u010dki posao jer smo smatrali da kao akademski gra\u0111ani, zaslu\u017eujemo bolje. Da mi kao intelektualna elita, kakvom smo se smatrali, nismo tu da vu\u010demo neke grede. Podsvesno, imali smo jak otpor prema poslu koji nas o\u010dekuje, pre svega zbog toga \u0161to nam nije bio jasan smisao. Do\u017eiveli smo fizi\u010dki posao kao kaznu umesto kao lekciju. To nam se osvetilo. Tako\u0111e nam je pomoglo da nau\u010dimo ne\u0161to mnogo va\u017enije. Kasnije, mnogo kasnije.<\/p>\n
Nagrada nije uvek novac koji dobijemo za obavljeni posao. To je ponekada nejasna slika o tome da smo u pravom trenutku na pravom mestu i da radimo ono \u0161to \u0107e nas u\u010diniti boljima. Nagrada je nekada jednostavan osvrt na ono \u0161to smo uradili, koji nam daje snagu da izdr\u017eimo na putu kojim smo krenuli, do kraja. Naravno, gvozdeni delovi ne\u0107e biti lak\u0161i zbog \u010dinjenice da smo mi svesni nagrade, ali \u0107e u\u010diniti \u010dudo sa na\u0161im otporom prema obavljanju posla. To automatski zna\u010di da \u0107emo podsvesno maksimalno anga\u017eovati svu snagu koja nam je na raspolaganju da bismo pre\u0161li prepreku koja je ispred nas. \u0160ta se u stvari dogovdilo tog dana? Nismo imali nagradu ispred o\u010diju, na\u0161 otpor se pove\u0107avao do trenutka dok nas nije potpuno paralisao, motivacija je bila uni\u0161tena, organizacija se raspala i mi smo zavr\u0161ili u blatu.<\/p>\n
\u0160ta je uradio drugi tim? Imali su nagradu pred o\u010dima (\u201cHajde da brzo zavr\u0161imo i da pijemo pivo!\u201d). \u010cak su i nagradu potopili u reku da se ohladi. Jednostavno pitanje jesmo li svi za to, dobilo je odgovor — svi kao jedan. Iza\u0161li su i uradili to \u0161to se od njih o\u010dekivalo. Bez otpora, organizovano, motivisano nagradom. Jednostavno. Tada sam video da nikada ne treba potcenjivati mo\u0107 jednostavnosti.<\/p>\n
Kako ova pri\u010da mo\u017ee nam pomogne u obavljanju svakodnevnog posla? Zamislite da imate zadatak da identifikujete imate li dovoljno zaposlenih u nekoj ekspozituri. Ako pitate menad\u017eera, uvek \u0107ete dobiti negativan odgovor. Ve\u0107ina tra\u017ei \u010doveka vi\u0161e, za svaki slu\u010daj. Ako gledate da li se u ekspozituri stvaraju gu\u017eve, to tako\u0111e mo\u017ee da zavara. Setite se nas \u0161estorice \u2013 ko nas je gledao tog dana, pomislio bi da je za obavljenje posla potrebno najmanje pedesetoro nas. Gde po\u010deti onda? Rekao bih, s kraja na\u0161e pri\u010de.<\/p>\n
Da li su svi zaposleni svesni ciljeva i planova? Znaju li misiju i viziju banke. Znaju li da razlikuju dugoro\u010dne \u00a0kratkoro\u010dne ciljeve. Vide li svoje mesto u tome? Odgovori na ova pitanja su odli\u010dna po\u010detna ta\u010dka svakog istra\u017eivanja.<\/p>\n
Ko su najbolji \u010dlanovi tima? \u0160ta ih identifikuje? Postoji li otpor za obavljanje pojedinih zadataka? Kako neutralisati taj otpor? Ko su najneefikasniji \u010dlanovi tima? \u0160ta ih spre\u010dava da budu bolji? Mo\u017ee li se na te probleme uticati i kako? \u0160ta im najte\u017ee pada? Odgovor i na ova pitanja ve\u0107 skiciraju plan akcije.<\/p>\n
Kolika je razlika u efikasnosti izme\u0111u najuspe\u0161nijih zaposlenih i onih koji za njima zaostaju? Kako smo organizovali podelu posla izme\u0111u njih? Da li, mo\u017eda nesvesno, radi postizanja \u0161to boljih rezultata optere\u0107ujemo najvi\u0161e one najbolje? Setite se kako se to u jednom trenutku zavr\u0161ava ukoliko je podela posla neravnomerna.<\/p>\n
Postavili smo mnogo pitanja. Naizgled, puno je posla kako bi se na pravi na\u010din procenila efikasnost i optimalan broj ljudi. Me\u0111utim treba imati u vidu da je bankarski sitem pod stalnim kome\u0161anjem \u2013 digitalizacija donekle smanjuje potrebu za jednostavnijim poslovima. Me\u0111utim, iako stari sistem rada nije ono \u010demu se treba okretati, novi standardi ipak jo\u0161 nisu sasvim razvijeni i uspostavljeni. U tom vakuumu, potrebno je dr\u017eati \u0161irom otvorene o\u010di, vr\u0161iti stalnu procenu optere\u0107enja tima i odr\u017eavati kretanje u stanju ravnote\u017ee.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Na \u017eivotne lekcije nailazimo svakog dana, samo ih \u010desto ne prepoznamo. Evo jedne zanimljive \u017eivotne lekcije iz menad\u017ementa…<\/p>\n","protected":false},"author":18,"featured_media":3510,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_acf_changed":false,"footnotes":""},"categories":[20],"class_list":["post-283515","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-biznis-finansije"],"acf":[],"yoast_head":"\n