Elektronska trgovina i strah od brzine
Radi se o sasvim pristojnom hotelu u Srbiji u kojem želim da rezervišem sobu. Na sajtu hotela su promotivne ponude znatno povoljnije od onoga što se nudi na internet portalima za putovanja. Na trenutak se kolebam da li da sobu rezervišem onlajn budući da hotel nudi tu opciju. Ipak odlučujem da pozovem recepciju telefonom. Razgovor teče glatko, sve smo se dogovorili za minut. Dok nije došlo do načina plaćanja.
Službenik hotela pita me kako ću garantovati rezervaciju. Logično mi je da to bude karticom, te uzvraćam pitanjem šta treba da uradim. Na moje iznenađenje ponudio mi je da karticu skeniram (fotokopiram) i da im tu sliku pošaljem elektronskom poštom. Pomalo sam zbunjen i odgovaram da mi to ne deluje nimalo udobno i sigurno, ne bih da se slika moje kartice vrti internetom to jest da se mislim gde bi sve mogla da zaluta, nehotice. Konačno se sporazumevamo da mi pošalju profakturu (elektronskom poštom) koju plaćam elektronski i šaljem im izvod mejlom. Sutradan me obaveštavaju da je uplata „legla“ i zahvaljuju se na ažurnosti.
Moj primer je, na neki način, model elektronske trgovine u Srbiji. Kada putujem u inostranstvo sve završim internetom, i rezervaciju i plaćanje, na siguran način. Kada nešto kupujem u Srbiji, bilo da je roba ili usluga u pitanju, volim da proverim, a barem jedan od koraka u tom procesu je oflajn. Recimo, račun koji su mi poslali mejlom. Istina je da smo koristili internet za komunikaciju, ali jednako su mi ga mogli poslati poštom ili faksom (ako se ta mašina igde više koristi). Taj deo naše trgovine iskočio je iz sistema koji bi trebalo da obezbedi da sve obavim kuckajući po tastaturi. Ili, još bolje, jednim klikom miša.
Podaci o e-commercu u Srbiji su iz godine u godinu sve bolji iako su i dalje dosta loši. Na začelju smo u Evropi po broju transakcija, a naša specifičnost je da kupovinu započinjemo na internetu, ali je najčešće završavamo plaćanjem pouzećem, poštaru odnosno kuriru koji nam donese narudžbinu. I tu je nebitno da li on sa sobom nosi POS terminal.
Kada statistika kaže da polovina građana Srbije koristi elektronsku trgovinu, to znači da su imali neka iskustva u trgovini na internetu, ne da im je to važan ili pretežan način za kupovanje. A i ta polovina je među najnižim procentima u Evropi.
“Card on file“ servis OTP banke
Godinama je opravdanje za taj zaostatak bila nedovršenost sistema. Uvek je nedostajao neki element, a najviše je škripalo u plaćanju. To više nije slučaj. Oglasni sajt KupujemProdajem, ubedljivo najveći po obimu trgovine u Srbiji, koristi odnedavno servis „Card on file“ OTP banke koji omogućuje da kupovinu obavite jednim klikom, ako ste na svom profilu registrovali karticu. Dakle, bez da svaki put iznova popunjavate formular za plaćanje (jer dešava se da vam kartica nije uvek pri ruci). Prednost je što se kartica ne nalazi na njihovom sajtu već na zaštićenom serveru banke, što smanjuje rizik od zloupotrebe. Nedostatak u pomenutom slučaju je što se, za sada, ovaj servis ne koristi između korisnika koji trguju međusobno već samo za plaćanja prema KupujemProdajem.
Tu dolazimo do glavnog problema e-commerca u Srbiji. Nedavno je objavljen podatak da je tokom „Dana samaca“, svojevrsne kineske alternative zapadnjačkom Danu zaljubljenih, samo na sajtu Alibaba promet bio deset milijardi dolara tokom prvog sata od kako su pušteni popusti, odnosno jedna milijarda u prvih 85 sekundi! Na kraju dana promet je bio malo veći od trideset milijardi dolara, što je 27 odsto više nego prošle godine, mada se Kinezi žale da je rast malo usporio.
U redu, to je ogromna zemlja, ali hajde da tu matematiku malo prilagodimo Srbiji. Svaki Kinez, u proseku, tog dana je kupio nešto na internetu za dvadesetak dolara. U Srbiji bi to značilo promet na internetu od oko 140 miliona evra u jednom danu. Stoji da taj iznos treba podeliti sa tri ili četiri jer su toliko veće prosečne zarade u Kini, zemlji “jeftine radne snage”. Preciznije, minimalna zarade je oko 450 dolara, a prosek u najbogatijim gradovima je oko hiljadu i trista. Ali, kada bi u Srbiji u jednom danu napravili 30 miliona dolara prometa na internetu o tome bi se pričalo više i duže nego o golovima Pavkova protiv Liverpula.
Najnaprednije tržište elektronske trgovine
Kolega koji se nedavno preselio u Kinu kaže da ga od svih zgrada koje tamo niču u rekordnom roku, brzih pruga, reka automobila više impresionira to što najstarija populacija sve svoje novčane transakcije obavlja mobilnim telefonima, a o mlađima da ne govorimo. U nastojanju da stigne svet Kina je preskočila kartice i sada je najnaprednije tržište za elektronsku trgovinu. Bilo da kupujete na pijaci ili u luksuznoj prodavnici dovoljno je da imate pametni telefon povezan sa vašim računom. Možda je tačnije reći da je neophodno.
Tu je ključ (ili grm sa zecom) kineskog uspeha. Ako ne koristite najbrže prevozno sredstvo kasnićete u odnosu na druge putnike. Ono što važi za vozove, važi i za privredu. Kineska okrenutost elektronskoj trgovini nije pitanje mode već potrebe, takvi obrti i rezultati ne bi mogli da se ostvare kada bi se čekalo da kurirska služba pokupi keš od kupaca i da transakcije nisu svedene na milisekunde. Čak i minuti su spori kada se pomnože sa milijardu i četiristo miliona.
Nema brzog rasta bez ubrzavanja i omasovljenja elektronske trgovine. A toga nema ako je ona skuplja, sporija i nesigurnija od fizičkog odlaska u prodavnicu, što je najčešći utisak u Srbiji.
Optimista bi primetio da je u poslednje dve godine zatvoren krug uslova koji omogućuju udobnu i bezbednu elektronsku trgovinu u Srbiji, samo je potrebno da trgovci razumeju kako se posao razvija na internetu. Kupcima ne treba mnogo da to prihvate, čim vide da im je to povoljnije, odnosno bolje.
Pesimisti bi rekli da se mi, zapravo, plašimo brzine koju elektronska trgovina omogućuje, jer će se tako otkriti razne naše slabosti koje volimo da pravdamo preprekama, uklonjenim u međuvremenu. Da nam se stvarno žuri i vozovi bi nam bili brži.
Na kojoj ste strani?
